...Island In The Stream...

Ostavi znak. Dovoljno vidljiv da se ne izgubiš i snadješ, da ostaviš trag, da ne postaneš prolaznost i zaborav.Ako ništa drugo, bit ćeš spašen od lutanja i uvjerit se da u bilo čemu šta ti se dogodi nisi ni sam, ni prvi a ni jedini. Zato, spasi nekoga i ostavi znak. Dok je čovik rob svojih osjećaja i strasti, dok se pušta mašti ko igrački, svaka će mu muka i težina ko zasluženo past. Jer bit gospodar svoje sebičnosti i svojeg velikog 'Ja', a dat se za druge i živit za druge, onda ipak na kraju shvatiš da je svaka težina i gorčina imala smisla. I zasvitli nada, ko munja, ko tren, da ništa od ovoga nije stvarno. I da ćemo se svaki tren probudit. U nekom lipšem životu, prirodnom stanju nedostojnog čovika.

Oduvik je meni jasno da tražit smisao-smisla nema-da nije moguće živit živec život kakav ti se na momente učini. Da nije moguće živit život u kojem svaka pojava, svako biće, i svaka stvar jesu upravo ono šta o njima znamo, kojim ih imenom nazivamo i u koju ih službu stavljamo. Ovako znan, da koliko je god život širok po svojoj površini, prostran naizgled i beskonačan, toliko je još dublji u svojoj dubini. I kad skinemo djavliju krinku koja se tako uspješno skriva iza onoga šta zovemo život, sve nevidljive i skrivene mogućnosti postanu svojevrsni dalekozor sutrašnjice. I onda čovik požuri često prić tu crtu šta nas dili. Iz širine u dubinu.

Ma šta je to s nama i s našim životima u širinu, u kakva se to klupka uplićemo i di upadamo svojevoljno, nevoljno, bezvoljno? Šta zavisi od nas i o čemu mi zavisimo? Šta možemo sa sobom a šta bez nas nemože? Radije ću živit nego o životu mislit ali kako god se kugla vrti ispada da nas sunce uvik mimoiđe. Neko se povremenim svitlom zadovolji, a neko baš i ne. Većina nan se stvari desi mimo volje, slučajnost i sudbina odluči namisto nas. Ako viruješ u sudbinu, da ti je zapisan put kojim moras proć, tad viruješ i u neki red. I ko to kaže, ko se u moje misli upliće, ko me laže i ko mi nalaže kojim ja to putem moran proć i ko san ja, jesan li široka ili duboka, pa da nekom virujem što mi reče da ću na kraju puta di ja želin doć? Zatekne te život, strefi, strmoglavi, kolotečina il vodopad, šta god. Al jesi kap, nisi slap, kad se u struji nađeš, ili isplivaš ili potoneš.
Da san drukčija i da mi je život teret, počela bi da se gubin, da mrzin, mizantrop okrenut protiv cilog svita. Ali nemogu to. Živin ko i drugi ljudi, vesela i tužna zbog običnih stvari. Od svoje muke nisan uspila stvorit ni velike misli ni velike boli, neko me ne voli neko i voli, i ako san rođena za sitne stvari, neka san, drago mi je jer veličina čovika kvari. Samo želin da mimo mene prođee sve ono šta me se ne tiče, da mogu živit i umrit ko neutralno biće, di možeš ćeš pomoć, nećeš nikad odmoć. I kad jednog dana na svoju malu stopu stanen i oslonac nađen i kičmu učvrstin i kad me konačno napusti ova kob zla, ni onda se neću bojat izdić iznad tla. U zemlji il u zraku želin ostat ja. I stid me odustat a muka bit stina, ali za sva vrimena neće bit straha.
Da me pali ko plamen, guši ko voda, da se u zadnjem dahu zapitan di mi je bila sloboda. Zašto nisan kad san mogla,kad san tila, zašto nisan hrabrija bila izmaknit najvećem poniženju čovikovom, strahu vlastitom od sudbine svoje, od dana sutrašnjeg i vladajućeg čovika, od moćnijeg i jačeg. I zašto nisan bila ono šta san tila nego ono šta san morala bit? Nakazna tvorevina napravljena od straja i postojanja.
Nisan razočarana a nisan ni ljuta, kad sve zbrojin i oduzmen nebi se makla s ovoga puta, više se cijenin i više volin, uništin se i bolin, al da se mogu opet rodit i život prominit sebi, kakvi smo danas moj život i ja, ni sekunde prominila nebi. Možda tek san na momente pomalo znatiželjna, pomalo i tužna, prisjetivši se sebe sanjane, sebe željene, kakva bi možda bila da san uspila sve šta san snila-bi li mi i onda okvir bia tjesan-da nisan ovo što jesan?

Triba li se zena osjecat ka kucna pomocnica i umanjuje li rintanje po kuci njenu zenstvenost? Ili se triba kretat medju ljudima i dovodit u situacije koje ce spizavat njen ego trip. Zapravo, malo koja bedevija na ovin nasin prostorima mogla bi se pohvalit da ima neku karijeru. Vecini zena karijera pocinje i zavrsava tonon sporka sudja, neopranon i neispeglanon robon, prasinon, grinjama, muvama, bajama i inin zivinama 'bog ih nije volija' porijekla.

Zena koja ima vise fokusa na okolokucnu karijeru je feminizirana emancipirana neartikulirana kucka sporkuja koju nije briga ni za muza ni za dicu ni za kucu, a zena koja ima fokus na dicici, kucici i muzicu je neambiciozna priprosta tupina koja se jedva docekala udat i pootvarat kinder jaja i nac dicicu unutra jer nije imala motivacije za nista drugo osim za zacarat nekog sunju, zviznit ga batinon po glavi i odvuc u svoju pecinu i zasnovat snjin obitelj-tia bidan ili ne tia. I onda kad se pajdo osvisti i smisli sta ga je snaslo, pocne trckarat okolo naokolo, prinosi, doprinosi, namiruje, primiruje, radi, trsi se, zivcani, pizdi, ganja karijeru van kuce, poslovnu, a bogami i seksualnu.
A zena? Zena kuva, pere, sumpresaje, riba, mete, zajebaje i tako.. Ima u svakome zitu kukolja, medju muskarcima prasadi, medju zenama kravetina, ali.. Ja san zena ali se divin muskima. Uz duzno postovanje zenskom rodu, neznan sta me toliko iritira ka zenska neodlucnost. Pa ajde, ne kazen da i mene ne pucaju filmovi na dane, ali covice.. Iman ja problem u glavi na dane, ka i svak.. Ali nije bas da nikad neznan sta bi tila, a druga je stvar sta to sta bi tila nemogu dobit pa mi se djava koprca i neda mi mira. Jedno je znat sta oces pa to nemoc imat, a druga je stvar minjat misljenje ka radijske frekvencije. A skime ces se uskladit ako nes sam sa sobon?
Jedna moja bivsa prija udala se mlada i sad djava snjon vlada. Rodila je dite jer je tila bit mlada mamica. U skolu joj se nije islo jer se zaljubila u nekoga lika koji je volia skolu vise od nje pa mu je jednoga dana rekla, a slusaj dragi ja san odlucila da se meni u skolu ne ide jer kojega cemo djavla ic oboje u skolu, ako cemo zivit skupa dosta da ide jedno pa ajde neka to jedno budes ti jer ja cu cuvat dite,ja san uzivljena skroz naskroz u dicu, ajme kako san ti ja to oduvik tila,zamisljala kako cu imat cili copor i ajme otkad tebe znan skroz san stobon to pozelila, ti si mi idealan. Aj dobro. Jel vec sad jasno zasto mi je bivsa prija ili da nastavin dalje? I prikine lipotica skolu, uda se, rodi dite, rodi drugo, muz se karijerizira okolo, a dabome da ce covik, i ja bi da san na njegovome mistu. Ne samo da bi ganjala poslovnu karijeru nego i seksualnu. Zasto? Zato sta mu je lipotica par miseci nakon sta je rodila drugo dite dosla, da je njoj puna kapa svega i da se ona bidna jako zeznila, da joj je tesko podnit taj familijarni presing i kako ona nema nista vrimena zase ni za svoje guste.
I u 30oj, nakon godina i godina 'familijarnog izivljavanja', lipotica se odlucila ic na fakultet, otpizdila dicu od babe do babe, od vrata do vrata, bidna dica setaju okolo naokolo ko pasici, vise ni neznaju ko im je mater. Babu zovu mama, mater zovu teta, cacu zovu imenon, a kako zovu sami sebe? A to bice neznaju ni oni. I nakon njezinih vicija, od pustih bakula u glavi, sad vec bivsi muz podnia zahtjev za razvod, uzea skrbnistvo nad dicom jer se lipotica nije mogla brinit za njih, jer od puste zelje da u 30oj godini ganja karijeru, nakon sta je godinama zvocala kako je uzivljena u dicu i familiju, nema ni posla a umisto skole i karijere koju je tila stvorit, masira penzionere jer je zavrsila neki tecaj masaze mislec kako je 'to danas in jer u ovo stresno doba masaza je popularna'.
A muz? Muz je lipo ozenia drugu, ima snjon dite i svi skupa lipo sritno zive. Bar naizgled, aj. Jer ta druga je sigurno znala sta oce, jer ta druga nije trazila podupri me dragi ovde podupri me onde, ti me podupiri a ja cu eventualno odlucit di cu samu sebe podupirat.
Nema tu bas puno poante, prica ka i masu njih danas. Medjutin, ono sta ja iz svog kuta mogu primjetit, je to da su zene puno varljivije, puno teze donose odluke a jos teze iza svojih odluka stoje. Jer zivot je jedan i nikad neces imat drugu priliku za ispravit neku pogresku. Pogotovo kardinalnu koja ti izmini zivot iz temelja. I upravo zato sta znan da se nekom neke pogreske dese nezeljeno, neplanirano i da se u masu stvari covik upusti zato jer jednostavno mora, tim vise nemogu opravdat ponasanje ove turpije iz price. To je ionako samo fiktivno.
Nemogu opravdat nijednu gresku i nijedan problem u kojeg se srlja svjesno i nasilno, a posli kad nakon dugo vrimena uvidis da je to bila greska, umisto da je sam sebi priznas i stojis iza nje, ti se tako neracionalno i plitko povuces da umisto svog zivota upropastis i tudje. Neoprostivo.
Meni je moj voljeni reka kako svaka zena zase misli da je najbolja. I neman mu odgovora na to jer je potpuno u pravu. A neman zato jer iz svog iskustva mogu rec da su muski puno korektniji kad triba priznat da su pogrjesili. A zena pogrijesi svjesno i nakon toga i dalje tvrdi zase da je najbolja i da musko ne valja.

Ne osudjujen zene koje su za dom i obitelj. Ne osudjujen ni karijeristice. Ne osudjujem ni one koje s lakocom balansiraju oboje. Ali kad je respekt u pitanju, moj ce respekt dobit jedino, ne zena, ne muskarac, nego covik, koji se svjesno upusti u nesto, koji svjesno nesto zeli a s vrimenom promini misljenje i shvati da je pogrijesia i onda to i prizna. Jer ne triba covik priznat drugome nista, triba priznat sebi, imaj sigurnost i u nesigurnosti.
Ako sebi nemos bilo sta na svitu priznat-e onda si pizda od covika.

Balansirat je tesko. Zato ja cesto iden u krajnosti jer mi djava doji narav. Ali sta se mene tice, meni to ni ne smeta jer i u krajnostima balansiran onako kako mi pase. Kad san najgora svjesna san da san najgora i znan zasto. Kad san najbolja svjesna san i onda, i opet znan zasto. I nikad nisan pozelila bit izmedju te dvi vatre jer meni u krajnostima odgovara.

Kad se covik opece, umisto da puse i na ladno, tj na drugoga, bolje mu je da puse sam nase. Manje ce pec.

Za vecinu, valjalo bi balans ipak prodavat u bocicama.

M.

Dobro je rekla moja baba prid sud svita čuda i znamenja. A i oni Nostradamus je to najavija. Neke je stvari pogodija, neke na sriću falija. Mislim ono oko smaka svita 2000. godine. To mi je drago da je falija. Ali ovo o čudima i znamenjima bogme svaki se dan potvrđuje da je nekako ka bija u pravu. Vidite vi ovo ća se danas događa, sve sama čuda, i to jedno za drugim. Većinu čuda i čudnih situacija ljudi sami proizvode. Ljudski rod radi takve stvari i dolazi na takve ideje da se čudom nemoš načudit. Evo sad kažu da mi ljudi nosimo gen svinja i da će nas one spasit jer ćemo ubuduće ljudima presađivat svinjske organe. A dobro, živi bili pa smo i to vidili, upilala nas tobožnja prašća kuga. Samo da ne počnemo roktat, još nam samo to fali, ma da se većini nebi ni primjetila razlika između onoga ća zovemo roktanje i onoga ća zovemo govor. Neka ćemo eto čuda proizvest i proizvodimo sami, a neka nam stižu, kako kažu, i od dragog Boga.

To ti je tako, ća je veća kriza veća i čuda. U početku ka ne viruješ, ne viruješ u neke tako nadnaravne pojave i nadnaravna rješenja, a onda ti neke stvari postanu nesvjesno sasvim prihvatljive pa i ti sam počneš tražit pomoć nekih nadnaravnih sila da te izvade iz vražje situacije. Pa pogle ti koliko se samo u zadnje vrime nakotilo tih nekih alternativaca koji mašu rukama, rješavaju probleme i ubiru lovu. Ljudi pod njihovim rukama ciče, plaču, vrište, bacaju se. Popizde pod općin dojmon da in neki spasitelj iz Sudana, Čada ili neke zabačene državice prosvira rukama oko glave i odma se osjećaju izličeno, odma bolje, pozitivnije. I onda trče kući i ća rade? Čekaju čuda. Čudon se načudit nemoš. Koliko san promislila puta, posebna san čoviče, poću i ja mavat rukama i govorit unazad, eventualno osmislit neki novi način izražavanja ća će mi pomoć da me se žešće doživi.

Ja kad to gledam, ne znam ko je tu normalan. Išla sam i ja kod jednog takvog i tako se malo prisavijala, ali ništa mi bogme nije pomoglo. A danas mi govori materina frendica šalturica da ima osjećaj da su jon se u krojačnicu uvukle neke zle sile i da će morat ćagod učinit po tom pitanju. Da je stalno bocka igla ka Snjeguljičinu mater, da jon biži konac, da šiva sve u krivo i tako. Ustvari najbolje je da onaj ko nije baš spreman i sposoban za svoj posa sve pripiše zlim silama. Po tome se meni čini, Bože me prosti, da su ovom našom zemljom baš zavladale. Ali istiraćemo mi to, oćemo.

Prije su se ajde nekim vradžbinama uglavnom bavile takozvane vištice, koje su posli bile opako kažnjavane tako ća su ih palili na lomači. A danas smo, fala Bogu, mi žene u mnogo čemu uznapredovale pa nas za jedno malo gatanje neće bar palit. Po katoličkoj viri gatanje je grij, ali meni se čini da je to gatanje stvarno pizdarija naspram onoga ća ljudi danas jedni drugima rade. Takve dramske zaplete i rasplete koje moš svaki dan pročitat u crnim kronikama normalan čovik ne bi mogla zamislit ni u najcrnjim snovima. I sad ajde, kad je to gatanje na nivou zabave i pizdarija, to je ok. Mislim ono kava, karte i to nema čovika ko to nije prova, i to ne samo žene.
Najbolje gatare to su van muški. Kako mi oni znaju pogodit niko ne zna i kako su mi oni život izgatali niko nije. Ali sad su te neke gatarije i nadnaravne pojave uzele toliko zamaha da čovik ne zna ća bi reka. Više nemoš virovat vlastitim očima šta vidiš i vlastitim ušima šta čuješ. Koliko se takvih nadnaravnih pojava ukazalo i pokazalo za koje san čula ili pročitala to je za nevirovat.

Nedavno je tako neki čovik iz čista mira ubija ženu i ranija njenu rodicu za koju tvrdi da je sotona paklena i da on nije tija ubit svoju ženu nego tu sotonu. Egzorcist nije stiga na vrime i eto dogodilo se zlo. Zatim u jednoj katoličkoj organizaciji koja se zove Opus Dei samokažnjavaju se tako da se ispod robe nosi neka bodljikava žica kao sredstvo pokajanja, a kažu da u ovoj organizaciji ima najviše bogataša i sad ja ne znan je li svi ti bankari ispod svojih besprijekornih odijela nose tu žicu badavicu. Valjda su im zato lica uvik kisela, pogotovo kad ih pitaš za lovu.
Jebate pa da to nije cirkus. A baš me zanima ća nose popovi ispod one monture kad se nako kiselo smiju na oltaru, sigurno in se teško fokusirat na evanđelje kad in đavlić broji pare od lemozine u glavi.

Ustvari, da van buden iskrena, nikad se baš nisan bojala ni demona ni sotona, a moja baba ipak mi je prije spavanja ne znan zašto pričala o nekakvim vražjin ženama Momama za koje su one vištice na metli čista pizdarija. Onda mi je i stara pričala kako je njen ujak iša kroz šumu po noći, kad mu je nešto palo na glavu; vratio se totalno ćelav. I tako iz dana u dan čuješ za tako neke nevjerojatne priče, a da van pravo kažen, ja san toliko pripadnuta od ovoga šta se oko nas događa da ne volin za takve stvari ni čut. Počela san čitat neku knjigu koja govori o nekim tako čudnim pojavama, ali pošto san nježna dušica, čin sam naišla na neko poglavlje o sotonama spljoštenih lica koje vire kroz prozore, bacila san je negdi, ne zato ća me straj to čitat nego me straj da ćagod štete ne učinin jerbo moje autosugestivno djelovanje digod ima deboto zajebane posljedice.

Zašto se svit boji vištica na metli kad oko nas lete čopori vištica i bez metle, zašto se narod trese na pomisal od kakvi spodoba ća in po prilici oćedu iskoćit isprid nosa u mraku kad ima toliko spodoba u ljudskon obliku, zašto se ljudi plaše proroka i proročanstava, zašto biže od svega, kad svit se ruši, tonemo sve dublje, gađaju nas od gori a vuku od doli, zašto peku oči prid istinon i zastaje u grlu kad je triba izreć? Neznan. Ali ono šta znan-nesmin reć.
I dok god bude tako, nalazit ćemo se na vitrometini gravitacije, gađani s neba i nagurani u pod. Pa kad se ovcama pase-neka pasu. S njuskom u travi. A ja ću rađe virovat u vištice i u leteće metle. Ako triba čak ću in u glavi učinit motorni pogon i bisne spojlere a oću i žmigavce u veselin bojama, jer ako san vištica onda oću vištičarit na turbo motorni pogon jerbo oću zapičit u đitu po galaksiji. I to bez da plaćan ikome putnu kartu za điradu po svemiru.

I još na kraju, neopterećena vrimenon i prostoron, danas, 13.01. tekuće dvi iljade i desete godine, želin svima zdravu, najzdraviju Novu godinu. Jer kad-tad, svako od nas shvati, da je zdravlje jedino ća nemore da plati.

Evala svitu.